ШКОЛСТВО

По писаним изворима, образовање на српском језику у Румунији старо је више од три века. Оно је функционисало у организованој форми, током времена, у Отоманском царству, Аустрији, Аустроугарској, Краљевини Румунији, послератном (комунистичком) периоду и најзад, у садашње време.
До Другог светског рата све наше школе биле су вероисповедне, било их је педесетак, и имале су око девет хиљада ученика. После Другог светског рата, све су школе подржављене. Као последица усвојених законских предвиђања у домену школства, смањења броја деце у српским породицама, опредељивања родитеља Срба за румунске школе а и индиректних притисака, број се ђака знатно смањује, а школе се постепено гасе.
Срби у Румунији данас имају неколико четворогодишњих школа, са знатно мањим бројем ученика (свега, испод 100) и са по једним учитељем. У Белобрешки (жупанија Караш-Северин) још увек ради осмогодишња школа на српском језику.
У Темишвару функционише Српска теоретска гимназија „Доситеј Обрадовић“, у оквиру које постоје одељења од И до ВИИИ разреда, односно ИX-XИИ разред (И-ИВ разред средње школе), са укупно око 250 ученика.
У Румунији постоје и две катедре за српски језик и књижевност, при Универзитетима у Букурешту и Темишвару.
Треба напоменути да је, захваљујући великој српској просветарској традицији и нашим школама, број факултетски образованих Срба и српских интелектуалаца (сразмерно) процентуално већи од свих националности у Румунији.
Гашење српских школа и осталих српских институција, проузроковало је неизлечиве ране српском становништву, са последицама које се и данас могу осетити.

ИЗДАВАШТВО

Прва српска књига штампана на територији данашње Румуније изашла је у Трговишту, на почетку XВИ века, трудом јеромонаха Макарија. Касније, и у другим издавачким центрима појављују се српске књиге: Блаж, Јаш, Римник (посебно значајан због штампања првог издања Србљака – зборника служби српских светитеља 1761. године, којег је приредио епископ арадски Синесије Живановић).
Ако се односимо на област у којој данас живе Срби у Румунији, корени богате традиције издавања листова и часописа, односно књига, сежу до двадесетих година XИX века. Излазећи на периферији српског етничког и језичког простора, већина публикација је имала кратак животни век, и била је највише резултат ентузијазма појединих културних прегалаца.

Прва периодична публикација на српском језику на тлу данашње Румуније био је „Банатски алманах” Димитрија П. Тирола, који је изашао 1827. године.
Веома су значајни издавачки подухвати Срба из Румуније између два светска рата – у релативно кратком раздобљу штампано је мноштво књига и публикација – од монографских радова, књижевних дела, све до алманаха-календара, па чак и музикалија. Од периодике, вреди напоменути лист „Темишварски весник” (излазио је у раздобљу 1933-1947) и црквени лист „Гласник” (1921-1946).
После Другог светског рата, српско издаваштво је реализовано у оквиру Државног издавачког предузећа у Букурешту, а седамдесетих година за издаваштво националних мањина у Румунији (дакле и српске), специјализовала се издавачка кућа „Критерион“ у Букурешту.
Српско издаваштво у Румунији је на овај начин функционисало до 1992. године, када издавачку активност Срба у Румунији преузима Савез Срба у Румунији.
Ваља напоменути да је доста значајних књига које се баве проблематиком Срба у Румунији објављено после децембра 1989. и у матичној Србији. Уз то, српски писци из Румуније су данас чланови Удружења књижевника Румуније и Србије, Матице српске, сарадници Српске академије наука и уметности или других значајних културних и просветних удружења.
Годишње, Савез Срба у Румунији издаје двадесетак књига на српском језику (монографије, књижевна дела, зборнике радова, етнографске студије), као и преводе савремених аутора на румунски.
У Темишвару излазе недељник „Наша реч”, часопис „Нови темишварски весник”, и полугодишњак „Књижевни живот”. Од неколико година покренут је и календар-годишњак „Банатски алманах”.
Православна српска епархија темишварска редовно издаје зидни календар и свој годишњи часопис „Гласник”.

КУЛТУРНО-УМЕТНИЧКА АКТИВНОСТ

Срби у Румунији свесни су чувари вековних традиција, обичаја и фолклора. Пошто су језик, али и вероисповест кључни елементи у дефинисању националног идентитета, највећи део обичаја у чврстој је вези са црквеним празницима. Истакли бисмо: положајник, уносивање сламе у дом, паљење бадњака, коринђање – о Бадњем дану и Божићу; прослава „српске“ Нове године (по јулијанском календару); послава Светитеља Саве, првог српског архиепископа – школске славе; причешћивање школске деце (али и одраслих) у Божићном и Часном Посту; фашанке (покладе) пре Часног поста; фарбање јаја и посета гробовима о Васкрсу; прослава домаћих, односно црквених слава уз резање колача; прослава Видовдана; прослава Материца. Традиција у облику народних игара, односно песме негује се и у оквиру постојећих културно-уметничих друштава, односно хорова.
Крај XВИИИ и почетак XИX века означили су почетак културно-уметничке активности Срба у данашњој Румунији, најпре позоришном делатношћу у Темишвару и Араду.
Најзначајније културно-уметничко деловање Срба у XИX веку било је хорско музицирање, пре свега хорско црквено појање, почев са 1836. годином у Темишвару, а накнадно и у другим местима са српским живљем. Не задржавајући се искључиво у оквирима литургијске музике, хорска делатност је дошла до јаког изражаја у последњој четвртини XИX, односно првој половини ХХ века, када се оснивају бројни градски и сеоски хорови. Међу њима, посебну улогу играла је Српска певачка дружина у Темишвару, основана 1867. године, која је деловала чак по окончању Другог светског рата. Можемо истаћи да Срби у Румунији одвијају непрестану хорску активност већ више од 175 година. Најзначајнији ансамбл у том смислу јесте Хор Православне српске саборне цркве у Темишвару, који је поново заживео 1997. године. Својим учешћем не само на богослужењима, већ и на бројним фестивалима и манифестацијама у земљи и иностранству, хор наставља племениту традицију хорског певања Срба у Банату, а данас јесте један од најпознатијих представника темишварске хорске музике уопште.
Организована фолклорно-уметничка активност Срба у Румунији развила се понајвише након Другог светског рата, најпре под окриљем Савеза словенских културно-демократских удружења у Румунији, а посебно у оквиру Српског државног ансамбла песама и игара, између 1954-1970. Након укидања Ансамбла, уз постојеће аматерске формације инструменталиста и вокалних солиста, полако су осниване и играчке дружине, чија се активност знатно развила последњих двадесетак година. Најрепрезентативнији ансамбл јесте Академско културно-уметничко друштво „Младост“, које је у Темишвару основала група Срба студената. Ансамбл је учествовао на бројним фестивалима у земљи и иностранству, а данас је сматран једно од најбољих друштава у целој српској дијаспори. Данас у Румунији постоји око петнаестак играчких дружина.
Уз фолклор, вреди напоменути делатност традиционалних тамбурашких састава, као и драмску активност у оквиру три позоришна студија.