ИСТОРИЈА

Словени су почели да насељавају данашње подручје Румуније још у раном средњем веку. Било самостално, било са Аварима, они насељавају северне и источне делове садашње Румуније од VI века и све масовније долазе у Ба­нат, Кришану и Ердељ.

О присуству словенских племена у раном средњем веку на тлу Румуније сведоче и топоними. Велики број локалитета по Румунији носи називе словенског порекла.

Почетком VII века највећи део Словена са поменутих подручја прешао је на Балканско полуостврво, али је извесни део остао.

Као и њихови сународници јужно од Саве и Дунава, Срби у југоисточном делу Панонске низије, током друге половине IX века, примају хришћанство преко Визан­тије.

Стварање духовног јединства српског народа северно и јужно од Дунава и Саве, на традицијама Српске православне цркве, имало је пресудан значај за његов опстанак на овим просторима.

Упркос томе, православно становништво насељено на подручју јужне Угарске, било је изложено покатоличавању. Крајем XIV и почетком XV века непосредна турска опасност и миграција мађарског становништва на север Угарске из основа су из­ме­нили став Угарског двора према српском православном станов­ништву. Покатоличавање је уступило место верској толера­н­ци­ји, а одбојни став према Србима устукнуо је пред неопходношћу стварања снажног и организованог одбрамбеног бедема против турске експанзије. Силовити турски продор на балканско по­дручје и косовска трагедија 1389. године, покренули су Србе са својих вековних огњишта на сеобе у Угарску. Досељавали су се и племство и народ.

Почетком XV века деспот Стефан Лазаревић добио је од угарског краља велике поседе са много насеља, као и већи број рудника у Угарској, а највише на територији данашње Ру­муније. Њега је наследио деспот Ђурађ Бранковић, који је, као и његов претходник, постао у Угарској најмоћнији феудалац после краља. Велике поседе у Кришани почетком XV века добио је и Дмитар Мрњавчевић. Током друге половине XV века у Поморишју поседе добијају Стефан и Дмитар Јакшић, Милош Белмужевић и низ других српских племића који долазе са подручја средњовековне Србије.

Седамдесетих и осамдесетих година XV века подручја Темишвара, Поморишја, Пољадије и Дунавске клисуре постала су поприш­та беспоштедних битака, које су против Турака водили српски и мађарски великаши. У исто време, са подручја Темишвара кретале су војске угарског краља, српског деспота и ердељског кнеза. Са похода, који су допирали ду­боко на подручје Србије и Босне, заједно са војском повлачило се бројно српско становништво. Да су то били снажни мигра­циони таласи, који су допирали добоко у Ердељ и северне делове Кришане а да су преплавили Банат, сведоче историјски извори. Међу њима треба поменути писмо угарског краља Матије Корвина римском папи, у којем се на­води да се само у периоду од 1479. до 1483. године, на подручје Угарске населило око 200.000 Срба. Део њих населио је и данашње подручје Румуније.

Током друге половине XV века Турци су покорили све средњовековне балканске државе, нo продору према средњој Европи испречила се Угарска. Пораз на Мохачком пољу 1526. године, изазвао је опште расуло у некад моћној краљевини. Отпочела је исцрпљујућа и беспоштедна бобра претендената на угарски престо.

У драматичним околностима, после мохачке катастрофе, у пределу Липове и Поморишја, 1526. године настао је осло­бо­дилачки покрет српског народа, којем је на чело стао самозвани цар Јован Ненад. Створивши у то време најмоћнију војну силу на панонском подручју, са 15.000 наоружаних људи, за кратко време изградио је на територији источног и јужног дела Па­нон­ске низије државну творевину. Иако је његов покрет угушен, био је значајан, јер се код Срба учврстила свест да само борбом могу остварити на­цио­нално ослобођење.

Насељавање српског становништва на подручје Кришане и Баната вршило се и за време турске владавине у овим краје­вима. Управо тада су на подручју већег дела Баната и Кришане Срби постали значајан етнички елеменат. Многи тадашњи извори, пре свега мађарски, ове крајеве називају Рашком.

Српски народ није се никад мирио са губитком нацио­нал­не слободе. Векови турске владавине били су испуњени бунама и устанцима.

После сламања устанка у Банату (1594), уследила је нова сеоба Срба на западно подручје Ердеља, које су још од прве половине XV века, између Алба Јулије и Сибиуа, насељавали Срби. Досељеници су запосели простор северно и источно од поменутог подручја, све до Јенопоља и Тејуша.

Упркос недаћама, које су пратиле мукотрпан живот већ настањених Срба, њихово насељавање у Банат и Кришану није јењавало. За то су били заинте­ре­совани и Турци, јер после великих пустошења беху нестала чи­тава села. Тако су сва та подручја задржала српску етничку већину. Ово пот­кре­пљују и подаци Пећког катастига, своје­врсног пописа становништва извршеног 1660. и 1666. године; у поменутим областима регистровано је близу 200 насеља са срп­ским становништвом.

У време Велике сеобе 1690. године Срби са подручја Ба­ната, Кришане и Ердеља имали су запажену улогу. Непо­средно пре преласка на подручје Хабсбуршког царства, на Сабору у Београду, учествовали су и Срби из поменутих крајева. У име патријарха Арсенија III Чарнојевића, добивши Веровно писмо сабора, преговоре са царем Леополдом I водио је јенопољски епископ Исаија (Ђаковић).

Талас велике сеобе захватио је и српско становништво Баната, које је кренуло према северним деловима Угарске. По окончању рата, Банат је остао у саставу Турске. Како се међу ослобођеним подручјима нашла Кришана, досељено српско становништво појачало је постојећи српски елеменат на поменутој територији.

У настојањима да обезбеди чврсту одбрану према Ото­ман­ском царству, Дворски ратни савет формирао је 1701. године Потиску и Поморишку границу. У Помо­ришкој граници, чији је центар постао Арад, оберкапетан је био Јован Текелија. Не­посредно по њеном оснивању, српски народ у Угарској, у време Ракоцијевог устанка (1703-1711) доживео је тешка страдања, када је, према наводима мађарских извора, изгубио око стотину хиљада живота. Многи међу њима били су из Поморишја.

После повлачења Турске са подручја Баната, након новог рата (1716-1718), из основа је измењена етничка слика овог подручја у којем су вековима Срби имали знатну већину. До тога је довела колонизација најпре Немаца, а потом Мађара и Словака.

Поморишје је поново постало поприште сукоба у време буне Пере Сегединца, 1735. године.

Нов талас насељавања Срба у Банат дошао је Другом великом сеобом, током аустријско-турског рата (1737-1739). Овим ратом учвршћена је граница на Сави и Дунаву, тако да је Потиско-поморишка граница, која се још од 1718. године налазила дубоко у позадини, постала стратешки непотребна. Дворски ратни савет одлучио је 1741. године да се развојачи Потиско-поморишка граница. Ово је изазвало револт српских граничара, који су одбијали сеобу на југ, на нову границу, као и статус кметова у угарским жупанијама. Како њихови захтеви нису услишени дошло је до сеоба Срба 1751. и 1752. године под вођством Јована Хор­вата и Јована Шевића, на гранично подручје Русије према Турцима и Татарима, између Буга, Дона и Дњепра. Тамо су основане провинције Нова Сербија и Славеносербија, али је српски живаљ у Поморишју за дуго ослабљен.

Снажан подстицај развоју српског друштва у Угарској дао је Темишварски сабор 1790. године. Сто година после Велике сеобе, у време када су биле озбиљно угрожене стечене приви­легије, у условима када је Француска револуција из темеља потресла Европу, Темишварски сабор је формулисао захтеве српског народа од далекосежног значаја за његов опстанак. У суштини захтеви економског, политичког, просветног и кул­тур­ног карактера представљали су српски национални програм, саображен приликама у Хабсбуршкој монархији.

Непосредно по оснивању Матице српске у Пешти, српски културни посленик Димитрије П. Тирол покренуо је у Те­мишвару 1827. годи­не Банатски алманах, а 1828. године основао Друштво љубитеља књижества српског и Читаоницу.

Царском одлуком из 1849. године, Темишвар је постао седиште Војводства Србије и Тамишког Баната (1849-1860). У оквирима Војводства отпочела је нова реформа српског школ­ства коју је иницирао и спроводио Ђорђе Натошевић, покре­нуто је издавање листа “Јужна пчела” и часописа “Световид”, извр­шене су припреме за оснивање Српског народног позоришта и пресељење Матице српске у Нови Сад. Међу Србима је све време била присутна нада да ће се ујединити са Кнежевином Србијом. Ове тежње дошле су нарочито до изражаја за време Кримског рата (1853-1856).

Укидање Војводства Србије 1861. означило је нову етапу у бор­би Срба за национално ослобођење.

Проглашење дуалистичке Аустро-Угарске монархије 1867. године огорчило је српски народ, који је у овом чину с правом видео напад на тековине које је текао ве­ко­вима борбом за очување националног идентитета. То је усло­вило потребу сачињавања новог националног програма. У ње­му су захтеви за националном еманципацијом стављени у кон­текст заједничке борбе са осталим угњетеним народима Угарске.

Седамдесетих и осамдесетих година XIX века на српској политичкој сцени у Угарској била су велика превирања, која су се коренила у деловању Уједињене омладине српске (1866-1871).

Као део српског народа, на његовом најистуренијем севе­ро­источном делу, Срби на данашњем тлу Румуније укључили су се у општенародну борбу за национално ослобођење и ује­дињење. Деловали су како на подручју Хабсбуршке монархије, тако и у Србији и у Црној Гори.

Крајем XIX века у Угарској се испољила појачана и ор­ганизована борба угњетених народа за национално осло­бо­ђење, у којој су водеће место имали Срби, Румуни и Словаци. То је нарочито дошло до изражаја у Банату, где су ови народи живели помешано.

Последњих деценија постојања Аустро-Угарске, српски народ био је изложен појачаном националном угњетавању од стране угарског режима. Ово се испољавало сталним сужавањем привилегија, чији су последњи остаци укинути 1912. године, када је укинута српска народно-црквена аутономија. То је продубило непремостиви јаз између Срба и владајуће мађарске нације, испољен видно још 1848. године, одредило судбину балканско-па­нон­ског подручја.

Током Првога светског рата, због нескривених захтева за националним уједи­њењем, српски народ у Аустро-Угарској био је изложен сваковрсном терору. Многи су били прогањани и хапшени, а велики број нашао се на Источном фронту. Одмах по избијању рата овдашњи Срби су се укљу­чивали у добровољачке јединице у Србији, а касније учествовали су и у редовима српске војске у пробоју Солун­ског фронта и ослобађања земље.

Као и у свим крајевима јужне Угарске где су живели, Срби са подручја данаш­њега румунског Баната и Кришане, схватили су распад Хабсбуршке монархије као остварење вековних тежњи да живе у зајед­ничкој држави са сународницима.

У време одржавања Париске мировне конференције 1919. године, када се решавало и о будућим границама, српско становништво у Банату и Поморишју захтевало је прикључење матичној земљи, наводећи аргументе историјске, гео­графске, етничке, културне и економске природе.

На основу одредаба Париске мировне конференције, око 50.000 Срба у шездесетак насеља нашло се у саставу Румуније. Склапањем међународних уговора између Краљевине СХС и Краљевине Румуније регулисан је положај нацио­налних мањина са обе стране границе.

Срби у Румунији као нација нису били подвргнути прогону, дискриминацији или присилној асимилацији. Међутим, после Другог светског рата, значајан број Срба ухапшен је и осуђен на тешке године политичког заточеништва најчешће без икаквог реалног разлога. Значај део Срба (читаве породице - од најмлађег до најстаријег члана) доживео је (и само делимично преживео) „Бараганску голготу“ – својеврсни румунски гулаг - депортацију у пустој Бараганској низији педестих година. Гашење српских школа и осталих српских институција проузроковало је неизлечиве ране српском становништву, са последицама које се и данас могу осетити.

Број Срба у Румунији јесте у сталном опадању, он је за непуних осам деценија дословно преполовљен: према статистичким подацима Темишварске епархије у Румунији године 1924. било је 44.078, а према државном попису из 2002. године – свега 22.561.

(Већина података потиче из књиге Љубомира Степанова Статистички подаци о Србима у Румунији, треће, допуњено и илустровано издање, Савез Срба у Румунији, Темишвар 2007)