С Р Б И У Р У М У Н И Ј И

Трагове Срба на територији данашње Румуније треба тражити бар од VI века, када део Словена напушта прадомовину и силази у Панонску низију. Joш пре доласка Авара, било самостално, било са Хунима и Гепидима, Словени насељавају северне и источне делове садашње Румуније и све масовније долазе у Ба­нат, Кришану и Ердељ. Почетком VII века највећи део Словена прешао је са поменутих подручја на Балканско полуостврво, али је извесни део остао у овим крајевима.

О присуству Срба у свим историјским провинцијама данашње Румуније још у раном средњем веку сведоче како најранији извори румунске историографије, тако и многобројни топоними.

Као и њихови сународници јужно од Саве и Дунава, Срби у југоисточном делу Панонске низије, током друге половине IX века, примају хришћанство преко Визан­тије. Румунски историчари тврде да је хришћанство доспело међу Румуне пре доласка Словена, али прихватају да је приклањање Румуна Источној, а не Западној цркви остварено управо под утицајем Словена, словенског богослужења и писма.

Стварање духовног јединства српског народа северно и јужно од Дунава и Саве, заснованог на традицијама Српске православне цркве, имало је пресудан значај за његов опстанак на овим просторима. 

Крајем XIV и почетком XV века, непосредна турска опасност и миграција мађарског становништва ка северу Угарске, из основа су из­ме­нили став Угарског двора према српском православном станов­ништву. Покатоличавање је уступило место верској толера­н­ци­ји, а одбојни став према Србима устукнуо је пред неопходношћу стварања снажног и организованог одбрамбеног бедема против турске експанзије. 

Силовити турски продор на балканско по­дручје и косовска трагедија, 1389. године, покренули су Србе са њихових огњишта на сеобе у Угарску (Банат, Ердељ), али и Влашку и Моладавију. Досељавало се и племство и обичан народ. Својом распрострањеношћу, Срби су покривали читаву територију данашње Румуније, a њихово је присуство забележено у историјским изворима.

Почетком XV века, деспот Стефан Лазаревић добио је од угарског краља велике поседе са много насеља, као и већи број рудника у Угарској, а највише на територији данашње Ру­муније. Њега је наследио деспот Ђурађ Бранковић, који је, као и његов претходник, постао у Угарској најмоћнији феудалац после краља. Велике поседе у Кришани почетком XV века добио је и Дмитар Мрњавчевић. Током друге половине XV века, у Поморишју поседе добијају Стефан и Дмитар Јакшић, Милош Белмужевић и низ других српских племића који долазе са подручја средњовековне Србије.

Седамдесетих и осамдесетих година XV века, подручја Темишвара, Поморишја, Пољадије и Дунавске клисуре постала су поприш­те беспоштедних битака, које су против Турака предводили српски и мађарски великаши. У исто време, са подручја Темишвара кретале су се војске угарског краља, српског деспота и ердељског кнеза. Са похода, који су допирали ду­боко на подручје Србије и Босне, заједно са војском, повлачило се значајно српско становништво. Историјски извори сведоче да су то били снажни мигра­циони таласи, који су допирали добоко у Ердељ и северне делове Кришане а да су преплавили Банат. Међу њима треба поменути писмо угарског краља Матије Корвина римском папи, у којем се на­води да се само у периоду од 1479. до 1483. године, на подручје Угарске населило око 200.000 Срба. Део њих населио је управо области са данашњег подручја Румуније.

Турском продору према средњој Европи испречила се Угарска, све до катастрофалног пораза на Мохачком пољу 1526. године. У некада моћној краљевини отпочела је исцрпљујућа и беспоштедна борба претендената на угарски престо. У драматичним околностима, после мохачке битке, у пределу Липове и Поморишја, 1526. године настао је осло­бо­дилачки покрет српског народа, којем је на чело стао самозвани цар Јован Ненад. Створивши у то време најмоћнију војну силу на панонском подручју, са 15.000 наоружаних људи, за кратко време изградио је на територији источног и јужног дела Па­нон­ске низије псеудо-државну творевину. Иако је његов покрет угушен, био је значајан, јер се код Срба учврстила свест да само борбом могу остварити на­цио­нално ослобођење.

Године 1552. Темишвар постаје седиште вилајета. У граду су живеле породице Срба трговаца и занатлија, али и војника у турској служби. Насељавање српског становништва на подручје Кришане и Баната наставило се и у турско доба. Управо тада су на подручју већег дела ових области Срби постали значајан етнички елеменат. Многи тадашњи извори, пре свега мађарски, ове крајеве називају Рашком.

Српски народ није се никад мирио са губитком нацио­нал­не слободе. Векови турске владавине били су испуњени бунама и устанцима. После сламања устанка у Банату (1594), уследила је нова сеоба Срба на западно подручје Ердеља, коју су још од прве половине XV века, насељавали Срби.

Упркос недаћама, које су пратиле мукотрпан живот већ настањених Срба, њихово насељавање у Банат и Кришану није јењавало. За то су били заинте­ре­совани и Турци, јер после великих пустошења беху нестала чи­тава села. Тако су сва та подручја задржала српску етничку већину. Ово пот­кре­пљују и подаци Пећког катастига, своје­врсног пописа становништва извршеног 1660. и 1666. године, по којем је у поменутим областима регистровано близу 200 насеља са срп­ским становништвом.

У време Велике сеобе 1690. године, Срби са подручја Ба­ната, Кришане и Ердеља имали су запажену улогу. Непо­средно пре преласка на подручје Хабсбуршког царства, на Сабору у Београду, учествовали су и Срби из ових крајева. У име патријарха Арсенија III (Чарнојевића), добивши Веровно писмо сабора, преговоре са царем Леополдом I водио је јенопољски епископ Исаија (Ђаковић). Талас велике сеобе захватио је и српско становништво Баната, које је кренуло према севернијим деловима Угарске. 

Карловачким миром (1699.) Банат је остао у саставу Турске. Како се међу ослобођеним подручјима нашла Кришана, досељено српско становништво појачало је постојећи српски елеменат на поменутој територији. 

У настојањима да обезбеди чврсту одбрану према Ото­ман­ском царству, Дворски ратни савет формирао је 1701. године Потиску и Поморишку границу. У Помо­ришкој граници, чији је центар постао Арад, оберкапетан је био Јован Текелија. Не­посредно по њеном оснивању, српски народ у Угарској, у време Ракоцијевог устанка (1703-1711) доживео је тешка страдања, када је, према наводима мађарских извора, изгубио око стотину хиљада живота. Многи међу њима били су из Поморишја.

Након протеривања Турака са подручја Баната (1718), из основа је измењена етничка слика овог подручја у којем су вековима Срби имали знатну већину. До тога је довела колонизација најпре Немаца, а потом Мађара и Словака.

Нов талас насељавања Срба у Банат дошао је Другом великом сеобом, током аустријско-турског рата (1737-1739). Овим ратом учвршћена је граница на Сави и Дунаву, тако да је Потиско-поморишка граница, која се још од 1718. године налазила дубоко у позадини, постала стратешки непотребна. Дворски ратни савет одлучио је 1741. године да се развојачи Потиско-поморишка граница. Ово је изазвало револт српских граничара, који су одбијали сеобу на југ, на нову границу, као и статус кметова у угарским жупанијама. Како њихови захтеви нису услишени, дошло је до сеоба Срба 1751. и 1752. године под вођством Јована Хор­вата и Јована Шевића, на гранично подручје Русије према Турцима и Татарима, између Буга, Дона и Дњепра. Тамо су основане провинције Нова Сербија и Славеносербија, али је тиме српски живаљ у Поморишју за дуго ослабљен.

Осамнаести век је представљао време великог привредног и културног просперитета за Темишвар, који је тада израстао у модеран средњоевропски град. Градом су доминирали Срби и Немци, који су имали своје магистрате. Када је Темишвар 1781. постао слободан краљевски град, ти су магистрати уједињени.

Снажан подстицај развоју српског друштва у Угарској дао је Темишварски сабор 1790. године. Сто година после Велике сеобе, у време када су биле озбиљно угрожене стечене приви­легије, у условима када је Француска револуција из темеља потресла Европу, Темишварски сабор је формулисао захтеве српског народа од далекосежног значаја за његов опстанак. У суштини, захтеви економског, политичког, просветног и кул­тур­ног карактера представљали су српски национални програм, прилагођен приликама у Хабсбуршкој монархији.

Непосредно по оснивању Матице српске у Пешти (1826. године), српски културни посленик Димитрије П. Тирол покренуо је у Те­мишвару 1827. годи­не Банатскиј алманах, a следеће, 1828. године,  радило се на оснивању Друштва љубитеља књижества српског.

Царском одлуком из 1849. године, Темишвар је постао седиште Војводства Србије и Тамишког Баната (1849-1860). У оквирима Војводства отпочела је нова реформа српског школ­ства коју је иницирао и спроводио Ђорђе Натошевић, покре­нуто је издавање листова Јужна пчела и Световид, извр­шене су припреме за оснивање Српског народног позоришта и пресељење Матице српске у Нови Сад. Међу Србима је све време била присутна нада да ће се ујединити са Кнежевином Србијом. Ове тежње дошле су нарочито до изражаја за време Кримског рата (1853-1856). Укидање Војводства Србије 1861. означило је нову етапу у бор­би Срба за национално ослобођење.

Проглашење дуалистичке Аустроугарске монархије 1867. године огорчило је српски народ, који је у овом чину с правом видео напад на тековине које је стекао ве­ко­вном борбом за очување националног идентитета. То је усло­вило потребу сачињавања новог националног програма. У ње­му су захтеви за националном еманципацијом стављени у кон­текст заједничке борбе са осталим угњетаним народима Угарске. Седамдесетих и осамдесетих година XIX века, на српској политичкој сцени у Угарској била су велика превирања, која су свој корен имала у деловању Уједињене омладине српске (1866-1871).

Као део српског народа, на његовом најистуренијем севе­ро­источном делу, Срби на данашњем тлу Румуније укључили су се у општенародну борбу за национално ослобођење и ује­дињење. Деловали су како на подручју Хабсбуршке монархије, тако и у Србији и у Црној Гори.

Крајем XIX века, у Угарској се испољила појачана и ор­ганизована борба народности за национално осло­бо­ђење, у којој су водеће место имали Срби, Румуни и Словаци. То је нарочито дошло до изражаја у Банату, где су ови народи живели помешано.

Последњих деценија постојања Аустроугарске српски народ био је изложен појачаном националном угњетавању од стране угарског режима. Укидање 1912. године српске народно-црквене аутономије продубило је непремостиви јаз између Срба и владајуће мађарске нације, испољен видно још 1848. године. Током Првог светског рата, због нескривених захтева за националним уједи­њењем, српски народ у Аустроугарској био је изложен сваковрсном терору. Многи су били прогањани и хапшени, а велики број нашао се на Источном фронту. Одмах по избијању рата, овдашњи Срби су се укљу­чивали у добровољачке јединице у Србији, а касније учествовали су и у редовима србијанске војске у пробоју Солун­ског фронта и ослобађања земље.

Као и у свим крајевима јужне Угарске где су живели, Срби са подручја данаш­њег румунског Баната схватили су распад Хабсбуршке монархије као остварење вековних тежњи да живе у зајед­ничкој држави. У време одржавања Париске мировне конференције 1919. године, када се решавало и о будућим границама, српско становништво у Банату и Поморишју захтевало је прикључење матичној земљи, наводећи аргументе историјске, гео­графске, етничке, културне и економске природе.

На основу одредаба Париске мировне конференције, око 50.000 Срба у шездесетак насеља нашло се у саставу Румуније. 

Срби у Румунији као нација нису били подвргнути прогону, дискриминацији или присилној асимилацији. Међутим, после Другог светског рата, значајан број Срба ухапшен је и осуђен на тешке године политичког заточеништва, због наводних веза с Југославијом. 

Око 2400 Срба (читаве породице – од најмлађег до најстаријег члана) доживео је (и само делимично преживео) „Бараганску голготу“ – својеврсни румунски гулаг за Румуне, Србе, Немце, Бугаре и друге народности са подручја уз границу са Југославијом – депортацију у Бараганској низији педесетих година. 

Гашење српских школа и осталих српских институција, проузроковало је неизлечиве ране српском становништву, са последицама које се и данас могу осетити. 

***

Највећи део Срба у Румунији данас живи у шездесетак места на западу и југозападу Румуније, почев од места Торња и градова Надлак и Арад на Моришу, до општине Свиница на Дунаву (жупаније Арад, Тимиш, Караш-Северин и Мехединц). Број Срба јесте у сталном опадању, он је за непуних осам деценија дословно преполовљен: према статистичким подацима Темишварске епархије у Румунији године 1924. било је 44.078, према државном попису из 2002. године – свега 22.561, а према попису из 2011, у Румунији живи нешто више од 18 хиљада Срба, што представља мање од 0,1% укупног становништва државе. 

Православна вероисповест јесте један од карактеристичних елемената који дефинишу Србе на територији данашње Румуније. Као најстарија српска институција, Српска православна црква је одувек била уз народ, а народ уз своју цркву.

Духовна надлежност над српским живљем у Румунији, као и сви српски православни храмови и манастири на територији данашње Румуније, припадају Темишварској епархији, саставном делу Српске  православне цркве.

Писани извори о Темишварској епархији потичу из XVI века, када је била саставни део српске Пећке патријаршије. После склапања пожаревачког мира (1718.), припала је Београдској митрополији, чија је територија проширена на део Угарске (Банат, Олтенија).

Вреди напоменути да је на састанку са карловачким митрополитом Софронијем (Подгоричанином) у селу Немету (жуп. Тимиш) 1710. године, патријарх Калиник I, тада на Пећком престолу, признао аутономију нове српске митрополије, основане на тлу Хабсбуршке царевине.

У доба аустријске власти у северној Србији, поводом уједињавања Српске православне цркве са територије Аустрије, настало је спајање Београдске митрополије са Карловачком, те је Темишварска епархија 1731. године постала део Карловачке митрополије.

Након јерархијске поделе (иступање Румуна из Карловачке митрополије) после 1864. године, Темишварска епархија остала је као српска у Карловачкој митрополији, све до 1920. године, када је, реорганизацијом, ушла у састав Српске патријаршије. Румунска држава је званично признала Православну српску епархију темишварску 2009. године.

Темишварска епархија Српске православне цркве обухвата на данашњој територији Румуније 56 парохија и 5 манастира, од посебног значаја за историју овдашњег српског живља. Манастири Базјаш и Златица основани су, по предању, од самог Светог Саве, првог српског архиепископа, док су средњовековни манастири Св.Ђурађ (жуп. Тимиш) и Бездин (жуп. Арад) од капиталног значаја пре свега за историју Карловачке митрополије, јер је из редова њиховог монаштва биран знатан број српских првојерараха – епископа и патријараха.

У Темишвару, који је од најстаријег доба био седиште православних српских епископа, налазе се три православне српске цркве. Најглавнија, Српска саборна црква, представља архитектонски и уметнички бисер Темишвара. Смештена је на историјском тргу града (Тргу Уједињења), уз импозантне зграде Владичанског двора Православне српске епархије, односно Православне српске црквене општине у Темишвару (Граду).

По писаним изворима, образовање на српском језику у Румунији старо је више од три века. Оно је функционисало у организованој форми, током времена, у Отоманском царству, Аустрији, Аустроугарској, Краљевини Румунији, послератном (комунистичком) периоду и најзад, у садашње време. 

До Другог светског рата све наше школе биле су вероисповедне, било их је педесетак, и имале су око девет хиљада ученика. После Другог светског рата, све су школе подржављене. Као последица усвојених законских предвиђања у домену школства, смањења броја деце у српским породицама, опредељивања родитеља Срба за румунске школе а и индиректних притисака, број се ђака знатно смањује, а школе се постепено гасе.

Срби у Румунији данас имају неколико четворогодишњих школа, са знатно мањим бројем ученика (свега, испод 100) и са по једним учитељем. У Белобрешки (жупанија Караш-Северин) још увек ради осмогодишња школа на српском језику.

У Темишвару функционише Српска теоретска гимназија „Доситеј Обрадовић“, у оквиру које постоје одељења од I до VIII разреда, односно IX-XII разред (I-IV разред средње школе), са укупно око 250 ученика.

У Румунији постоје и две катедре за српски језик и књижевност, при Универзитетима у Букурешту и Темишвару.

Треба напоменути да је, захваљујући великој српској просветарској традицији и нашим школама, број факултетски образованих Срба и српских интелектуалаца (сразмерно) процентуално већи од свих националности у Румунији.

Као и остале националне мањине, у првим данима после децембарских догађаја 1989. године, и српска мањина основала је своју организацију, која је током година имала разне називе, да би се, најзад усталио назив Савез Срба у Румунији. Оснивање таквих мањинских организација (уједно и Савеза Срба у Румунији) имало је као циљ организовано деловање мањина за очување етничког идентитета, кроз неговање сопствених духовних и културних вредности, очување и унапређење вековних традиција, обичаја и специфичних вредности у свим доменима који дефинишу једну националну мањину. Све то у склопу и поштујући законе државе у којој  живимо – Румуније. Другим речима, Савез Срба у Румунији је званична призната организација од стране одговарајућих државних  институција, којом се успоставља веза између државе Румуније и српске националне мањине која живи на овим просторима. Савез Срба у Румунији није политичка организација, већ је његово деловање усмерено ка остваривању права српске националне мањине, па се у том контексту уписује и деловање посланика Савеза Срба у Парламенту Румуније. 

У више од две деценије свога деловања, Савез Срба у Румунији је остварио (сам, или у садејству са другим одговарајућим установама или организацијама) низ успешних активности (културних, духовних и васпитних) које су покренуле значајне стваралачке потенцијале у малтене свим местима Румуније где живи знатнији број српског становништва. Покренуто је оснивање и подржана активност бројних аматерских културно – уметничких формација, а одвија се и значајна издавачка делатност, уз подршку деловања средстава за масовну информисаност. Дотичне се активности (а има их, годишње, преко стотинак) финансирају највећим делом посредством Департмана за међуетничке односе при Влади Румуније.

Прва српска књига штампана на територији данашње Румуније изашла је у Трговишту, на почетку XVI века, трудом јеромонаха Макарија. Касније, и у другим издавачким центрима појављују се српске књиге: Блаж, Јаш, Римник (посебно значајан због штампања првог издања Србљака – зборника служби српских светитеља 1761. године, којег је приредио епископ арадски Синесије (Живановић)). 

Ако се односимо на област у којој данас живе Срби у Румунији, корени богате традиције издавања листова и часописа, односно књига, сежу до двадесетих година XIX века. Излазећи на периферији српског етничког и језичког простора, већина публикација је имала кратак животни век, и била је највише резултат ентузијазма појединих културних прегалаца. Прва периодична публикација на српском језику на тлу данашње Румуније био је Банатски алманах Димитрија П. Тирола, који је изашао 1827. године.

Веома су значајни издавачки подухвати Срба из Румуније између два светска рата – у релативно кратком раздобљу штампано је мноштво књига и публикација – од монографских радова, књижевних дела, све до алманаха-календара, па чак и музикалија. Од периодике, вреди напоменути лист Темишварски весник (излазио је у раздобљу 1933-1947) и црквени лист Гласник (1921-1946). 

После Другог светског рата, српско издаваштво је реализовано у оквиру Државног издавачког предузећа у Букурешту, а седамдесетих година за издаваштво националних мањина у Румунији (дакле и српске), специјализовала се издавачка кућа „Критерион“ у Букурешту. 

Српско издаваштво у Румунији је на овај начин функционисало до 1992. године, када издавачку активност Срба у Румунији преузима Савез Срба у Румунији. 

Ваља напоменути да је доста значајних књига које се баве проблематиком Срба у Румунији објављено после децембра 1989. и у матичној Србији. Уз то, српски писци из Румуније су данас чланови Удружења књижевника Румуније и Србије, Матице Српске, сарадници Српске академије наука и уметности или других значајних културних и просветних удружења.

Годишње, Савез Срба у Румунији издаје двадесетак књига на српском језику (монографије, књижевна дела, зборнике радова, етнографске студије), као и преводе савремених аутора на румунски.

У Темишвару излазе недељник Наша Реч, часопис Нови Темишварски весник, и полугодишњак Књижевни живот. Од неколико година покренут је и календар-годишњак Банатски алманах.

Православна српска епархија темишварска редовно издаје зидни календар и свој годишњи часопис, Гласник.

Крај XVIII и почетак XIX века означили су почетак културно-уметничке активности Срба у данашњој Румунији, најпре позоришном делатношћу у Темишвару и Араду.

Најзначајније културно-уметничко деловање Срба у XIX веку било је хорско музицирање, пре свега хорско црквено појање, почев са 1836. годином у Темишвару, а накнадно и у другим местима са српским живљем. Не задржавајући се искључиво у оквирима литургијске музике, хорска делатност је дошла до јаког изражаја у последњој четвртини XIX, односно првој половини ХХ века, када се оснивају бројни градски и сеоски хорови. Међу њима, посебну улогу играла је Српска певачка дружина у Темишвару, основана 1867. године, која је деловала чак по окончању Другог светског рата. Можемо истаћи да Срби у Румунији одвијају непрестану хорску активност већ више од 175 година. Најзначајнији ансамбл у том смислу јесте Хор Православне српске саборне цркве у Темишвару, који је поново заживео 1997. године. Својим учешћем nе само на богослужењима, већ и на бројним фестивалима и манифестацијама у земљи и иностранству, хор наставља племениту традицију хорског певања Срба у Банату, а данас јесте један од најпознатијих представника темишварске хорске музике уопште.

Организована фолклорно-уметничка активност Срба у Румунији развила се понајвише након Другог светског рата, најпре под окриљем Савеза словенских културно-демократских удружења у Румунији, а посебно у оквиру Српског државног ансамбла песама и игара, између 1954-1970. Након укидања Ансамбла, уз постојеће аматерске формације инструменталиста и вокалних солиста, полако су осниване и играчке дружине, чија се активност знатно развила последњих двадесетак година. Најрепрезентативнији ансамбл јесте Академско културно-уметничко друштво „Младост“, које је у Темишвару основала група Срба студената. Ансамбл је учествовао на бројним фестивалима у земљи и иностранству, а данас је сматран једно од најбољих друштава у целој српској дијаспори. Данас у Румунији постоји око петнаестак играчких дружина.

Уз фолклор, вреди напоменути делатност традиционалних тамбурашких састава, као и драмску активност у оквиру три позоришна студија.

Срби у Румунији свесни су чувари вековних традиција, обичаја и фолклора. Пошто су језик, али и вероисповест кључни елементи у дефинисању националног идентитета, највећи део обичаја у чврстој је вези са црквеним празницима. Истакли бисмо: положајник, уносивање сламе у дом, паљење бадњака, коринђање – о Бадњем дану и Божићу; прослава „српске“ Нове године (по јулијанском календару); послава Светитеља Саве, првог српског архиепископа – школске славе; причешћивање школске деце (али и одраслих) у Божићном и Часном Посту; фашанке (покладе) пре Часног поста; фарбање јаја и посета гробовима о Васкрсу; прослава домаћих, односно црквених слава уз резање колача; прослава Видовдана; прослава Материца. Традиција у облику народних игара, односно песме негује се и у оквиру постојећих културно-уметничих друштава, односно хорова.

***

Од најранијих времена, па све до данашњих дана, Срби на територији данашње Румуније изнедрили су многобројне знамените личности српске (али и европске) културе, духовности, науке, књижевности, образовања, спорта. Такође, плејада српских личности живела је и стварала на овим просторима. Доносимо у наставку (свакако, непотпун) списак знаменитих личности Срба у Румунији.

Липовска породица Бранковић изнедрила је три чувена православна јерарха: Саву I, липовског и јенопољског (почетком XVII века), Лонгина јенопољског (1628 – после 1645) и Саву II, митрополита ердељског у Алба Јулији (1656-1683). Они су предводили православно српско и румунско становништво и штитила га у односима са католицима и евангелистима, а стојички подносили католичке и калвинистичке прогоне.  Раније, деспот Ђорђе Бранковић се одрекао титуле и поседа, те је, примивши монашки постриг, као Максим, прешао у Влашку на позив владара и био митрополит Угро-Влашке. У Трговишту је отворио прву штампарију у Румунији, где је радио српски монах Макарије, а накнадно и Димитрије Љубавић. Митрополите Саву II и Максима у ред светитеља уврстиле су и Румунска и Српска православна црква.

Светитељ Јосиф, столовао је у Темишвару као митрополит темишварски 1643, односно 1648-1656. Био је родом из Дубровника, а упокојио се у банатском манастиру Партошу. Убрзо после његове смрти називан је светитељем. Канонизован је од стране Румунске православне цркве и накнадно уведен у календар Српске православне цркве и слави се 15/28. септембра. Његове се мошти налазе у Православној румунској саборној цркви (Катедрали) у Темишвару.

Гроф Ђорђе Бранковић, брат митрополита Саве, рођен 1645. године у Јенопољу, диполомата и историчар, својим делом је обележио читаву епоху српске историје. Његове мисије у Цариграду, Москви, Бечу, а особито у Букурешту, имале су европски одјек. Својим политичким и државничким амбицијама замерио се Бечу, те је доживотно лишен слободе. Написао је Хронику Словена Илирика, Горње Мезије и Доње Мезије и Хронике словеносрбске. Умро је у Хебу (Чешка) као заточеник 1711. године.

Епископ јенопољски и арадски Исаија (Ђаковић), био је најзначанији сарадник патријарха Арсенија III (Чарнојевића) у вођењу црквених и световних послова. Издејствовао је чувене привилегије од цара Леополда I, на којима је заснован државно-правни статус српског народа у Хабсбуршкој империји. Наследио је патријарха Арсенија III као митрополит крушедолски. Умро је 1708. године. 

Књижевник и просветитељ, јеромонах Доситеј (Обрадовић) родио се око 1740. године у Чакову. Напустио је родни крај, па и свој манастир Хопово, путовао је и школовао се по свету, а најпосле прешао у Србију. Као најпросвећенији Србин свога времена, постао је министар просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође и био Карађорђев лични секретар и саветник. Типични је представник рационалистичке филозофије просвећености. Умро је 1811. године у Београду.

Иконописац Стефан Тенецки (око 1720-1798), један од најзначајнијих српских сликара барокног израза, био је угледни арадски грађанин, сенатор и епитроп арадске Саборне цркве.

Средином XVIII века у Ердељ је дошао ватрени проповедник и поборник православља јеромонах Србин Висарион (Сарај). Његове проповеди дизале су народ против унијата и калвиниста, због чега су га власти прогониле, а своја убеђења потврдио је мученичком смрћу.

Први Србин доктор права, племић и велики добротвор Сава Текелија рођен је у Араду 1761. године. Правне студије завршио је у Пешти, где је докторирао 1786. Као посланик на Темишварском сабору залагао се да се одредбе Српских привилегија унесу у угарске државне законе. Материјално је помагао научне, културне и просветне установе, а посебно Матицу српску, чији је доживотни председник био од 1838. У Пешти је основао задужбину „Текелијанум“, за школовање сиромашних и најбољих српских ђака из свих области где су живели Срби. Умро је у Араду 1842. године.

Архимандрит манастира Шенђурца Павле (Кенгелац), природњак и историчар, написао је најистакнутије дело српске природњачке литературе с почетка XIX века, Јестествословије. Умро је у манастиру Шенђурцу 1834. године.

Прва српска списатељица из доба српске просвећености, мецена и добротвор Еустахија Арсић, живела је и стварала у Араду у првој половини XIX века. Залагала се за васпитање женске омладине. Била је прва жена члан Матице српске. Умрла је у Араду 1843. године.

Истакнути просветни и културни прегалац, Јован Стејић, творац српске медицинске терминологије, један од оснивача Друштва српске словесности и организатор грађанске здравствене службе у Србији рођен је 1803. године у Араду. Умро је у Београду 1853. године.

Књижевник, уредник новина, алманаха и књигољубац Димитрије П. Тирол рођен је у Чакову 1793. године. Рано је са родитељима прешао у Темишвар. У његовој кући је од 1822. до 1824. живела породица Вука Стефановића Караџића. У Темишвару је 1827. године издао Банатскиј алманах, један од најстаријих српских календара-алманаха. Двадесетак година радио је у Кнежевини Србији као васпитач деце Јеврема Обреновића, затим после 1840 као управник Државне штампарије. Био је међу првим именованим члановима Друштва српске словесности и Библиотеке. Вративши се у Темишвар, држао је катедру за српски језик при Пијаристичкој гимназији, основао једну од првих темишварских читаоница и од 1854. издавао Тамишварскиј календар. Умро је у Темишвару 1857. године.

Епископ Српске православне цркве Максим (Мануиловић) био је родом из Арада. Управљао је вршачком епархијом (1829-1833), затим темишварском, до своје смрти 1838. године.

Правник Андрија Васић рођен је у Темишвару 1796. године. Био је градоначелник Вршца и аутор прве монографије тога града. Умро је у Вршцу 1864. године.

Архијереј Српске православне цркве Стефан (Поповић) рођен је у Чакову 1798. године. Био је епископ пакрачки (1839-1843), затим вршачки до своје смрти 1849.

Најзначајнији српски сликар прве четвртине XIX века, Арсеније-Арса Теодоровић, отворио је, по завршетку студија, сликарску школу у Темишвару. Истакао се бројним радовима – икона, религиозних композиција и портрета. Умро је у Новом Саду 1826. године.

Академски сликар Костантин Данил из Лугожа, који је школовање почео управо код Арсе Теодоровића, највише домете постигао је у сликању портрета. Посебно је познат његов иконостас Саборне цркве у Темишвару. Његово сликарство представља врхунац бидермајера у Срба, чинећи га једним од најзначајнијих уметника у култури српског народа XIX века. Умро је у Великом Бечкереку 1873. године.

Родоначелник арадске сликарске породице, академски сликар Никола Алексић, израдио је око хиљаду икона и портрета и сматран је најбољим српским сликаром XIX века. Умро је у Араду 1873. године. Запажено место у развоју српског сликарства имао је и његов унук, Арађанин Стеван Алексић.

Епископ Српске православне цркве Василијан (Петровић) рођен је у Темишвару 1820. године. Био је владика бачки од 1882. до своје смрти 1891. године.

Архитекта Емилијан Јосимовић рођен је у Старој Молдави (жуп. Караш-Северин) 1823. године. Након школовања у Бечу, прешао је 1845. у Београд где је 1867. донео предлог за урбанистичко регулисање вароши. Био је то први стручно урађен и документован регулациони план у Србији.

Песник Бранко Радичевић, који је учинио прелом у историји српске лирике, доспео је са породицом у Темишвар 1840. и овде студирао Филозофију 1841-1843. Сматра се да је у Темишвару почео да пише поезију. Умро је у Бечу 1854. године. У Темишвару су до краја живота живели његов брат Стеван (+ 1845) и отац Теодор (+ 1864).

Јелена Маринковић, рођена 1841. у Темишвару, била је најпре глумица у Новом Саду, а затим прва српска модисткиња. У Београду је двадесетак година држала самосталну радњу, све до 1899. Преминула је у српској престоници 1902. године.

Пијанисткиња Јованка Стојковић рођена је у Темишвару 1852. године. Студирала је у Прагу и у Бечу, код Франца Листа. Концертирала је широм Аустро-угарске, а касније у Београду, најчешће при Народном позоришту. Умрла је у Паризу 1892. године.

У Темишвару је у два маха живео, а ту и умро 1885. године Карађорђев син, кнез Александар Карађорђевић. Његово девето дете, син Арсен Карађорђевић, рођен је у Темишвару. Био је генерал руске војске и истакао се у оба балканска рата и у Првом светском рату. Умро је у Паризу 1938. године.

Епископ задарски Димитрије (Бранковић) рођен је у Темишвару 1868. године. Столовао је између 1913-1920, а умро 1938. године.

Архитекта Милан Табаковић родио се у Араду 1860. године. Оставио је снажан печат у родном граду али и на ширем простору. У свом педесетогодишњем радном веку саградио је четрдесетак већих грађевинских објеката (цркве, школе, болнице, позоришта). Умро је 1946. Из исте породице прославили су се и архитекта Ђорђе Табаковић (1897-1971) и академски сликар Иван Табаковић, (1898-1977), редовни члан САНУ.

Књижевник и дипломата Јован Дучић службовао је у Букурешту између 1937-1940, где је именован (1939) за првог амбасадора Југославије у Румунији. Умро је у САД 1943. године.

Књижевник и дипломата Милош Црњански провео је детињство и рану младост у Темишвару, где је почео да пише. Сматра се једним од најзначајнијих експонената српске књижевности ХХ века. Умро је у Београду 1977. године.

Архијереј Српске православне цркве Лонгин (Томић) рођен је у Фенлаку (жуп. Арад) 1893. године. Био је епископ захумско-херцеговачки (1951-1955), затим зворничко-тузлански до смрти 1977. године. Током Другог светског рата имао је велики удео у спасавању од уништења моштију св. цара Уроша, св.кнеза Лазара и св. праведног Стефана Штиљановића.

Оперска певачица Меланија Бугариновић стекла је музичко образовање у Темишвару и извесно време певала у Српској певачкој дружини. Године 1930. примљена је у Београдску оперу, а 1937. прешла је у Беч. Умрла је у Београду 1986. године.

Свештеник Светозар Трлајић, потоњи епископ Српске православне цркве Сава (мученички убијен од усташа 1941. године, као владика горњокарловачки) службовао је између 1909-1911. у Печки (жуп. Арад). Канонизован је 2011. године, а у календару СПЦ прославља се 4/17. јула.

Протојереј-ставрофор Слободан Костић, најмаркантнија личност српског свештенства у Румунији ХХ века, био је парох мехалски између 1909-1916. и темишварско-градски од 1928. до 1947. Вршио је, међу осталом, дужност архијерејског заменика (викара) Епархије темишварске 1942-1947, и главног уредника епархијског листа Гласник 1921-1946. Истакао се као вредни прегалац на црквено-народном пољу и као плодан писац-историчар. Умро је у Темишвару 1956. године. Његов син, Дејан, потоњи епископ Српске православне цркве Висарион (Костић) рођен је у Темишвару 1910. године. Био је владика банатски од 1951. до смрти 1979. године и администратор епархије темишварске између 1952-1979. 

Музичар Милан Влајин рођен је у Темишвару 1912. године. Истакао се као педагог у банатским школама, Подгорици, Вршцу и Београду; као диригент, композитор и сакупљач фолклора. Умро је у Београду 1976. године.

Иако данас бројчано малобројни, Срби са територије данашње Румуније, ослањајући се и настављајући традицију својих предака, дали су значајан допринос културним, духовним и просветним вредностима овога подручја, у садејству са другим народима који овде живе. У овом тексту настојали смо да, у најзначајнијим цртама, представимо историјски пресек битисања Срба на овим просторима, њихову борбу за очување прадедовске православне вере, језика, културе и институција које су вековима обезбезбеђивале остварење ових циљева, до којих се није увек лако стизало. Као део корпуса српског народа, разасутог по територијама разних држава, и Срби из Румуније настојали су, константно, с једне стране, да не изгубе везу са својом матицом, а са друге стране, да поштују и сарађују са онима са којима деле ово поднебље. Српске личности које је ово поднебље изнедрило, значајне за српску и европску културу и науку, учиниле су да и ми, који данас живимо на овим просторима, будемо захвални и поносни на своје претке.     

ЛИТЕРАТУРА

Љ. Церовић, Срби у Румунији од раног средњег века до данашњег времена, Нови Сад 1997.

Љ. Степанов, Савез Срба у Румунији – 20, Темишвар 2009.

Сава, епископ шумадисјки, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд, Подгорица, Крагујевац 1996.

С. Бугарски, Љ. Степанов, Срби у Темишвару. Мехала, Темишвар 2008.

С. Бугарски, Љ. Степанов, Срби у Темишвару. Град, Темишвар 2011.

Енциклопедија српког народа, Београд 2008.